15 Godina kasnije

"Mama, ja postojim i zelim da zivim"

"MAMA, JA POSTOJIM I ZELIM DA ZIVIM"

Sitne, ali sirom otvorene, predivne plave oci... Kosa crna, rukice, nogice... Devojcica! Jaka, puna zivota! To sam prvo zapazila na njoj.

Okupali su je, obukli, sestra je rekla: "Mama poljubi bebu, pa da ide... Pogledajte, poceo je padati sneg. Trebate joj dati ime Snezana".

Pogledala sam kroz prozor i zaista padao je prvi sneg u Beogradu, tog decembra 2003. godine. Posmatrajuci pahulje koje su lagano padale, poceo me obuzimati mir, najzad mir, spokojstvo i spoznaja: "Dobila sam cerku!... Gotovo je!..."

Pocela sam plakati, jako sam plakala, ali ovoga puta iz zahvalnosti. "Bio si sa mnom, vodio si me i nosio si me onda kada vise nisam mogla dalje sama... Hvala ti! Nagradio si nasu zajednicku borbu. Hvala ti!" - neprekidno sam ponavljala kroz suze.

Mnogo ljudi je zelelo da mi pomogne, ali niko se nije mogao menjati sa mnom, samo Bog  je bio taj koji je mogao da mi pruzi kompletnu pomoć; snagu, nadu i zastitu u problemu u kojem sam se nalazila. Njemu su bile upucene reci zahvalnosti.

A malo, jako malo je falilo da ne vidim te predivne, plave oci, da ne osetim radost prilikom slusanja njenih prvih, pogresno izgovorenih reci, prilikom njenih prvih koraka...

Srecan kraj je imao svoj gorak pocetak... Bila sam srecna i zahvalna Bogu sto imam sina, zivog i zdravog koji je rodjen bez problema.

Medjutim poceli su moji zdravstveni problemi. Izmedju ostalog, veoma ubrzan rad srca koji se morao kontrolisati lekovima, stalno prisutan nedostatak vazduha... Znala sam da o drugom detetu ni u snu ne treba da mastam, jer nisam imala zdravlja za to.

Jednog dana saznala sam da sam u drugom stanju. Istovremeno su me obuzela dva razlicita osecanja. Prvo uzas! "Ne, meni se to ne desava jer ja ne mogu da prolazim kroz to! A da prekinem trudnocu - NE! i drugo, osmeh, ruka se spusta na stomak - "U meni postoji jos jedno bice! ZŽelim ga zadrzati!" Narednih nedelja moj zivot postaje kosmar! Borba razlicitih misljenja i osecanja. Sta da radim?

Lekari mi savetuju prekid trudnoce, jer postoji mogucnost da je zbog leka plod ostećen, s druge strane moj organizam je slab da bi podneo teret trudnoce. Nisam ih mogla poslusati. Bila je to duga borba... Lezala sam u Klinickom centru, razdvojena od sina od koga se do tada nisam razdvajala. Dani su prolazili u suzama, brizi, sta ako umrem na porodjaju i ostavim sina od 5 godina? Njemu sam potrebna!

Imala sam veru! Osecala sam da ce Bog uciniti da sve bude u redu, da on ima plan! Kada sam u pocetku sa uputom za prekid trudnoce u rukama, rasejana i depresivna, posle ubedjivanja sa jednom doktorkom da je to najbolje recenje, oticla da zakazem i ujedno vremenski zamolim za odlaganje prekida trudnoce, na zaista cudnovat  nacin, iduci od vrata do vrata (tako su me upucivali), stigla sam neplanirano do doktora koji mi je ne samo odlozio prekid nego i poslao me na ispitivanja. To mi je bio znak da neko drugi preuzima vodjstvo jer ja dalje nisam mogla psihicki.

Zasto nisam mogla prekinuti trudnocu? Zato što to za mene nije bio zametak, embrion kojeg se mozemo lako otarasiti ako nismo spremni za njega. To je od pocetka bilo MOJE DETE, koje je veliko samo nekoliko milimetara, ali lici na mene i zeli da zivi! Volela sam to minijaturno stvorenje i borila sam se kako bih mu pomogla da poraste i da docekam da ga vidim kada se rodi.

Ucinite sve, ali sve, da do nezenjene trudnoce ne dodje, ali ukoliko dodje ne dajte da vas lazu da to nije dete, nego "zametak" i slicno, to je vas sin ili cerka koja lici na vas i zeli da se rodi.

Ovo je istina od koje bezimo zbog nase neodgovornosti: plac i jauci abortirane, nerodjene dece se ne cuju ali postoje, i u ime njihovo sam odlucila da napisem ovu pricu.

Dozvolite da vas ljubav, vera i nada vode u trenucima donosenja ovako vaznih odluka!

B.B. Zrenjanin