Dati slobodu

"Ne mogu da postignem"

"NE MOGU DA POSTIGNEM"

Samohrani roditelj, bilo da je rec o ocu ili majci jedna je od najtezih uloga koja moze biti dodeljena. Nikada nema dovoljno novca. Nikada nema dovoljno vremena. Moras se nositi sa svom silom emocionalnih rana. A nesigurnost… svaki clan porodice se nosi sa njom.

• Majku je ostavio muz. Ona se boji da ce deca vise voleti oca nego nju.

• Otac se boji da ce  bivsa zena okrenuti decu protiv njega.

• A deca… njihov se citav svet preokrenuo kada su im se roditelji razveli… i negde u dubini duse oni se pitaju da li je to njihova greska i krivica.

Sledeca zivotna prica govori kako je to biti roditelj nakon razvoda.

Reci su visile u vazduhu nekoliko sekundi. Ton glasa mog 16- godisnjeg sina  bio je ostar, ali tih. Bio sam smiren dok smo se vozili kuci. ”Razmisljao sam” rekao je, “ja zelim da zivim sa mamom”. Upravo su to bile reci koje nikada nisam zeleo da cujem. Hteo sam da zaplacem, da se izderem na njega i kazem: “To ne mozes da mi uradis!, ali zadrzao sam jezik za zubima. Na mnogo nacina moj sin je jedno od srecnije dece razvedenih roditelja. Ima roditelje koji ga vole i zele potpuno da se staraju o njemu podjednako.  Zato nisam razumeo njegov izbor koji bi me potpuno izbacio iz ove odluke. Bitka se spremala vec nekoliko meseci. Uvek smo bili bliski, dosta smo razgovarali i provodili vreme zajedno.

Medjutim, kada je on krenuo u srednju skolu osetio sam da je izgubio postovanje prema meni i poceo se udaljavati od mene.

Jednoga dana dok smo se vozili autom, satima smo razgovarali o tome sta se dogadja u srednjim skolama, o uticaju okoline, droga, alcohol, pa sve do seksa i skolskog programa. U jednom trenutku se okrenuo i planuo: “Ali tata, ja jednostavno vise ne verujem  u nista, ni u Boga”.

Ranije toga leta, zalio se kako mu je tesko da zivi sa mamom. Govorio je za mamu da stvari koje ona radi nisu dovoljno “savrsene”. Savetovao sam mu da problem koji ima mora da resi sa majkom, ali ako mu postane nepodnosljivo da uvek moze da dodje i da se preseli kod mene. Ali, nakon samo tri kratka meseca, okrenuo se protiv mene i postao neprepoznatljiv. Nastavio je sa svojom deklaraciom o nezavisnosti, a ja sam se osecao kako mi zadaje niske udarce. Slamao sam se od bola i kiptio od besa. Hteo sam da  trazim svoje pravo i reci mu sta sam sve uradio za njega: ”Nikada nisam propustio ni jednu fudbalsku utakmicu kada si ti igrao! Isao sam na bezbroj izleta sa tobom! Slao sam te u letnje kampove! Naucio sam te da pecas! Nocima sam slusao tvoje price o tome kako ti je bolan roditeljski razvod. Odustao sam od vrlo unosnog posla kako bih mogao  da provedem vise vremena sa tobom.”

Ali, zadrzao sam te misli u sebi i smireno rekao: ”Sine, bez obzira na tvoje odluke ja cu te voleti. Mozda se necu uvek slagati sa onim sto ti uradis i kazes, ali to nece promeniti cinjenicu da mi se uvek mozes obratiti i da su ti moja vrata uvek otvorena.”

Te sam noci nekoliko puta usao u Markovu sobu i molio Boga da se pobrine za mog sina na nacin koji jedino On moze.

Sledecih nekoliko dana, pitao sam za savet sve svoje prijatelje koji imaju decu adolescente, sta da radim? Njihov savet je bio: ” Pusti ga ”.

Ostalo mi je to da moram da verujem da ce se vreme koje sam ulozio u njegov zivot, jednoga dana isplatiti. Uvek sam mu govorio da nije bitno koliko je covek uspesan na finansijskom i personalnom polju, nego koliko je covek veran Bogu i kako se odnosi prema drugim ljudima. To je ono sto je najvrednije.

Moram verovati da ce se jednog dana okrenuti Bogu, pa meni. Napokon, bice jos prilika za pecanje za sporcke aktivnosi i molitvu. Verujem da je to ono sto i on zeli ali trenutno toga nije svestan.

Uzeto iz casopisa “Focus on the Family”